Dżon Hallerczik…

Z leżnoscë 100. roczëznë Zaslëbinów Pòlsczi z mòrzã przedstôwiajã dzél 1. kòmiksu Dziwne przygody „Dżona Hallerczyka” na wojnie. Jegò aùtorã je Kamil Mackiewicz, jaczi narisowôl m.jin. kòmiks Przygody Szalonego Grzesia. Kòmiks bél dóny do smarë w pismionie „Straż nad Wisłą” (Organ Związku Hallerczyków, z. I, rok III, 1922 r.). Chca bë sã wiedzec, jaczé nen Dżon miôl pózni przigòdë, chòcbë, czë bél 10 gromicznika w Pùckù, równak „Straż” nie bëla dali wëdôwónô.
Jinszé numrë „Straży” nalézeta na starnach Kujawsko-Pomorskiej Biblioteki Cyfrowej.

Ò kòmiksach, w chtërnëch móże nalezc jaczé kaszëbskò-pòmòrsczé wątczi pisôl je TUWÒ.

“Naju krëwia” pò serbskù

Latos Gwiôzdór przëniós mie pòd dankã bëlny darënk: dolmaczënk mòjégò òpòwiôdaniô Naju krëwia. Wiôldżé Bóg zaplac Duszanowi Pazdzersczémù!

Руман Джижџун

Наша крв

превео с кашупског

Душан-Владислав Пажђерски

 Хоћете још крви? Хоћете. Да. Кажете – не. Да, кажете, а повраћате. Падате у несвест. Крвавицу нећете да узмете у уста, али крв хоћете. Да, да. Нема шта да се прича, не треба се стидети, животиња коју тражите по програмима за крвавицу. Тражите је на вашим интернетима. Али само да буде што даље од вас, што даље. Ипак нећете да осетите њен мирис.

Ја волим крв. Пуштали су ми крв. Пробао сам крв. Чуо сам крв. Несвесно и свесно. Да бих могао да живим.

У крвавом, безгрешном и благословеном акту сам створен. Са уздахом, јауком, у том првом жудном болу су ме створили прави отац и права мајка. Тако су рекли. Тако сам чуо. Да ли је то истина? Ако можда свештеника за време тог акта и није било, Бог је био. Сигурно је био. Јер ја постојим.

У крви сам рођен. У болу. Јауку. У бесвести видљив и крвав. У забораву. У ужасу мајке која је видела онај крвави траг на мојој глави. Хвата бројаницу и крије се у молитви. На четири године. Тада умире. Такву су је запамтили. Црну, скривену у углу собе. Стару, наборану, у молитви, магловиту, загледану у слику Ченстоховске Богородице. Која се моли за моје здравље. Због мене је пребирала црна зрнца бројанице.

Са пет година сам пробао крв. Пао је пуцањ. Убио сам брата. Због играчке, коју сам дечјим, немирним и похлепним рукама ухватио. Паде пуцањ. Срце препуче. И запече ме савест. Из очеве, шумарске пушке убих свог малог брата. Мог малог брата! Боже!

Да ли је мој отац помислио на њу, када је једанаест година касније падао погођен немачким мецима у Пјашњици? Да ли је мислио о напуњеној пушци, коју је после лова, у салону, оставио на столу, а сам поносно отишао да черечи дивљу свињу? Да ли је мислио на мене? Да ли је помислио на несвесног убицу? Да ли је мислио на своју жену, што се у вејровском затвору распитује за њега код немачког стражара?

Да ли је мислио, када је са осталима лежао у крвавој јами? Да ли су му на очи, отворене од ужаса сипали песак? А можда није био ужаснут? Можда је био миран. Радознао, шта то тамо, горе, у модрини, над тим ногама вреба?

Ја се сећам. Свега се сећам. Био сам тада тамо са мамом. Пред затвором. Вејровским затвором. У униформи на дугмад, украшеном пољским орловима са круном. Млади јунак. Млади глупан. Стајао сам тамо пред Господом. Тако мален, пред његовим погледом. Престрашен. У страху. Тада је Господ био он. Онај немачки стражар, који је имао право да ме ошамари.

– Ду полнише швајне! – зарика. – Вег, вег.

Тада је то било његово право. Мој је био само бол. Мој је био ужас. Мој је био гнев. Огроман гнев. Огроман страх. Моја је била крв, која је текла по уснама сузним трагом. Мамине су биле сузе, немоћ и кришом прошапутана молитва.

Сећам се оних гласних пуцњева, које смо чули док смо се враћали путем кући. Сећам се мог страха и необично смиреног маминог шапутања, „и упокоји га Господе, упокоји га Господе”. Она је чула, осећала, видела? Она је знала. Она је добро знала. Она је пре сазнала. Прочитала је из очију стражара у вејхеровском затвору?

– Тата неће доћи кући – рекла је мојој сестри, која је ишла за нама кући. – Неће се вратити… Крв је бризнула. Његову крв је упила шума. Његова шума. Вољена шума.

Њих две су клекле једна поред друге у сузама и целу ноћ се молиле уз круницу. Болна молитва уз бденије. Крвави зној у пјашњичком Врту Гетсеманском, који тече по очевом челу, крв која прска, на пјашњицкој Голготи из његовог, оловом пробијеног бока. Из његовог крика, из његовог бола, из његовог последњег, савест разарајућег, сећања на пушку, коју је у дневној  соби тада оставио, а сам је са поносом ишао да черечи дивљу свињу.

Continue reading ““Naju krëwia” pò serbskù”

Kajkò i Kòkòsz zôs są tu!


Minã ju 14 lat òd czas, czedë Kajkò i Kòkòsz, bòhatérowie serie kòmiksów Janusza Christë, pierszi rôz przemówilë pò kaszëbskù – w 2005 rokù wëszed albùm „Na latowiskù” w dolmaczënkù Zbigniewa Jankòwsczégò.

Kò prawie latos (2019), starą Wëdôwiznë EGMONT, wëszed drëdżi, na nają gôdkã przelożony, albùm z przigòdama wòjów z gardu Mirmiła – „Zamach na Milusza”.

Jakno dolmaczéra negò albùmù baro dzãkùjã Dariuszowi Majkòwsczémù za jãzëkòwą a redakcyjną pòmòc kòl ti robòtë.

Zsziwk dô do kùpieniô na starnie WËDÔWIZNË

Żlë jinteresëją Ce kaszëbsczé kòmiksë zazdrzë TUWÒ ë TUWÒ

Jachta we Wielu

Józef Roszman

W niedzelã 4 zélnika bél jem jachôny do Wiela na final Turnéru Lëdowëch Gôdôszów z Kaszëb a Kòcewiô. Latos promòwelë më tã platkã z gôdkama Józefa Roszmana „Jachtë z Plestą”. Je to ju drëdżi brzôd wespólrobòtë Wejrowsczégò Mùzeùm a Dodomù Kùlturë m. H. Derdowsczégò we Wielu – loni wëdônô bëla platka z gôdkama ks. Rómana Skwiercza „Wszëtczim nie dogòdzy”.

Na binie, òkróm gôdôszów, zaprezeńtowelë sã téż: lëdowé karno Kaszuby Zespół Pieśni i Tańca Gminy Karsin ë Fucus z Wejrowa.

Hewò brzôd mòji òdjimkòwi jachtë we Wielu:

Continue reading “Jachta we Wielu”

Zjôzd Kaszëbów w Chònicach 2019



Hewò dzélëk mòjégò lëpińcowò-zélnikòwégò felietónë, jaczi mòże doczëtac w cządnikù „Pomerania”:
W Chònicach to ma dwaji z brifką dôwno nie bëlë. Tak tej ma so ùmëslëlë jachac do negò nôpëszniészégò z pësznëch miast. Szóstégò lëpińca 2019 rokù, w sobòtã, wczas reno to je ò sódmy, wsôdlë ma dwaji w aùtobùs a z nama mët: lesny, szkólny, ksãgòwô, ksądz probòszcz, szandara, rąbca, piãc białk z Karna Wiesczich Gòspòdëniów, dochtór, trzech ùrzãdników z gminë, czile gbùrów, sztërzech radnélców, mechanik, òrganistka, kòscelny, dwanôsce emeritków a dzewiãc emeritów.
Ksãgòwô naju wszëtczich pòrëchòwa, radnélcowie przegłosowelë ùchwałã, że mòżemë jachac, ùrzãdnicë wszëtczim pasowné przepùstczi wëdelë, ksądz probòszcz pòbłogòsławił, òrganistka zaspiéwała „Alleluja”, a rëgnãlë më z najégò zataconégò na zbërkù swiata Pëlckòwa pòd Chònice.
Jedzemë, spiéwómë, gôdómë, smiejemë sã… jaż wtim cos grzmòtnãło a zasmierdza. Aùtobùs zrobił prrr prp p… a stanãlë më w pòlim…

Jo, pò prôwdze na latosy Zjôzd jachalë më z przigòdama – wicy jak 4 gòdzënë nama to z Lëzëna  zbawilo, ale na „Amen” w kòscëlë më sfórtowelë… Dali to szlo jak wiedno: przemôrsz, bina, piwkò a wòrzta na żetonë, bina, bùdë, góralsczé serczi, czôrno òd ògardowëch szormów, gôdczi a spiéwë…
Kò òbezdrzëta sami.

Chwôconé:

  Continue reading “Zjôzd Kaszëbów w Chònicach 2019”

Pòlanów – swiãtô góra

Swiãtô Pòlanowskô Góra to pëszny a czekawi môl. Miészają sã tã rozmajité historëje: kaszëbskô, pòlskô, niemieckô, ùkrajińskô a nawetkã òrmiańskô… Je to môl, dze spòtikają sã religie: katolëckô, prawòslawnô, ewanielickô… Môl, w chtërnym czëc je (a widzec) wszelejaczé lëdzczé mòwë…
Hewò krótkô òdjimkòwô relacjô z Òdpùstu Matczi Bòżi Wastny Pòmòrzégò.

Continue reading “Pòlanów – swiãtô góra”

Naju krëwia – mònodrama

Chceta krëwi? Chceta. Jo. Gôdôta, że nié. Jo, gôdôta, a rzëgôta. Mglejeta. Krëwawi blutczi w gãbã nie weznieta, ale za krëwią wa jesta. Jo, jo. Ni ma co gadac, ni ma co sã sromac, zwierzãta, co sznëkrëjeta pò zdrzélnikach za krëwawą blutką. W swòjich jinternetach za nią szukôta. Leno żebë bëła dalek òd waju, dalek. Kò nie chceta czëc ji pôchë.

W 2014 rokù napisôl jem na kònkùrs miona Jana Drzéżdżona pòwiôstkã Naju krëwia. Dostôł jem zó niã wëprzédnienié, a tej bëla òna dónô do smarë w pòkònkùrsowim zbiérkù Chceta wiãcy krwie? Ksążkã bãdze móg kùpic òbczas przedstôwkù.


W 2019 rokù Mark Czoska – téater Feniks (reżisera) a Adóm Hébel – téater Zymk (achtora) przelożëlë ną pòwiôstkã na jãzëk binë. Jejich robòtã mdze móg òbezdrzec ò 8 wieczór 27 czerwińca (czwiôrtk) w Mùzeùm Kaszëbskò-Pòmòrsczi Pismieniznë i Mùzyczi we Wejrowie. Serdeczno rôczã!

Continue reading “Naju krëwia – mònodrama”