“Naju krëwia” pò serbskù

Latos Gwiôzdór przëniós mie pòd dankã bëlny darënk: dolmaczënk mòjégò òpòwiôdaniô Naju krëwia. Wiôldżé Bóg zaplac Duszanowi Pazdzersczémù!

Руман Джижџун

Наша крв

превео с кашупског

Душан-Владислав Пажђерски

 Хоћете још крви? Хоћете. Да. Кажете – не. Да, кажете, а повраћате. Падате у несвест. Крвавицу нећете да узмете у уста, али крв хоћете. Да, да. Нема шта да се прича, не треба се стидети, животиња коју тражите по програмима за крвавицу. Тражите је на вашим интернетима. Али само да буде што даље од вас, што даље. Ипак нећете да осетите њен мирис.

Ја волим крв. Пуштали су ми крв. Пробао сам крв. Чуо сам крв. Несвесно и свесно. Да бих могао да живим.

У крвавом, безгрешном и благословеном акту сам створен. Са уздахом, јауком, у том првом жудном болу су ме створили прави отац и права мајка. Тако су рекли. Тако сам чуо. Да ли је то истина? Ако можда свештеника за време тог акта и није било, Бог је био. Сигурно је био. Јер ја постојим.

У крви сам рођен. У болу. Јауку. У бесвести видљив и крвав. У забораву. У ужасу мајке која је видела онај крвави траг на мојој глави. Хвата бројаницу и крије се у молитви. На четири године. Тада умире. Такву су је запамтили. Црну, скривену у углу собе. Стару, наборану, у молитви, магловиту, загледану у слику Ченстоховске Богородице. Која се моли за моје здравље. Због мене је пребирала црна зрнца бројанице.

Са пет година сам пробао крв. Пао је пуцањ. Убио сам брата. Због играчке, коју сам дечјим, немирним и похлепним рукама ухватио. Паде пуцањ. Срце препуче. И запече ме савест. Из очеве, шумарске пушке убих свог малог брата. Мог малог брата! Боже!

Да ли је мој отац помислио на њу, када је једанаест година касније падао погођен немачким мецима у Пјашњици? Да ли је мислио о напуњеној пушци, коју је после лова, у салону, оставио на столу, а сам поносно отишао да черечи дивљу свињу? Да ли је мислио на мене? Да ли је помислио на несвесног убицу? Да ли је мислио на своју жену, што се у вејровском затвору распитује за њега код немачког стражара?

Да ли је мислио, када је са осталима лежао у крвавој јами? Да ли су му на очи, отворене од ужаса сипали песак? А можда није био ужаснут? Можда је био миран. Радознао, шта то тамо, горе, у модрини, над тим ногама вреба?

Ја се сећам. Свега се сећам. Био сам тада тамо са мамом. Пред затвором. Вејровским затвором. У униформи на дугмад, украшеном пољским орловима са круном. Млади јунак. Млади глупан. Стајао сам тамо пред Господом. Тако мален, пред његовим погледом. Престрашен. У страху. Тада је Господ био он. Онај немачки стражар, који је имао право да ме ошамари.

– Ду полнише швајне! – зарика. – Вег, вег.

Тада је то било његово право. Мој је био само бол. Мој је био ужас. Мој је био гнев. Огроман гнев. Огроман страх. Моја је била крв, која је текла по уснама сузним трагом. Мамине су биле сузе, немоћ и кришом прошапутана молитва.

Сећам се оних гласних пуцњева, које смо чули док смо се враћали путем кући. Сећам се мог страха и необично смиреног маминог шапутања, „и упокоји га Господе, упокоји га Господе”. Она је чула, осећала, видела? Она је знала. Она је добро знала. Она је пре сазнала. Прочитала је из очију стражара у вејхеровском затвору?

– Тата неће доћи кући – рекла је мојој сестри, која је ишла за нама кући. – Неће се вратити… Крв је бризнула. Његову крв је упила шума. Његова шума. Вољена шума.

Њих две су клекле једна поред друге у сузама и целу ноћ се молиле уз круницу. Болна молитва уз бденије. Крвави зној у пјашњичком Врту Гетсеманском, који тече по очевом челу, крв која прска, на пјашњицкој Голготи из његовог, оловом пробијеног бока. Из његовог крика, из његовог бола, из његовог последњег, савест разарајућег, сећања на пушку, коју је у дневној  соби тада оставио, а сам је са поносом ишао да черечи дивљу свињу.

Continue reading ““Naju krëwia” pò serbskù”

Costerina 2015

SONY DSC

A co tam, pòchwôlã sã 🙂 Z latosy Costerinë, XVI Tôrgów Kaszëbsczi i Pòmòrsczi Ksążczi, przëwiózł jem dodóm nôdgrodã za ksążkã „To je krótczé, to je dłudżé…”. Òbsãdzëcelowie delë mie za niã II plac w kategòrie nôùkòwé i pòpùlarnonôùkòwé pùblikacje.
Westrzód nôdgrodzonëch nalazlë sã m.jin. Artur Jablońsczi, dr Hana Makùrôt, dr Ludmiła Gòłąbk, prof. Adóm Sykòra, Òla i Dark Majkòwsczi a mój méster repòrtażu Edmùńd Szczesôk. Wszëtczima serdeczno gratulëjã!

(spisënk nôdgrodzonëch)

Continue reading “Costerina 2015”