“Naju krëwia” pò serbskù

Latos Gwiôzdór przëniós mie pòd dankã bëlny darënk: dolmaczënk mòjégò òpòwiôdaniô Naju krëwia. Wiôldżé Bóg zaplac Duszanowi Pazdzersczémù!

Руман Джижџун

Наша крв

превео с кашупског

Душан-Владислав Пажђерски

 Хоћете још крви? Хоћете. Да. Кажете – не. Да, кажете, а повраћате. Падате у несвест. Крвавицу нећете да узмете у уста, али крв хоћете. Да, да. Нема шта да се прича, не треба се стидети, животиња коју тражите по програмима за крвавицу. Тражите је на вашим интернетима. Али само да буде што даље од вас, што даље. Ипак нећете да осетите њен мирис.

Ја волим крв. Пуштали су ми крв. Пробао сам крв. Чуо сам крв. Несвесно и свесно. Да бих могао да живим.

У крвавом, безгрешном и благословеном акту сам створен. Са уздахом, јауком, у том првом жудном болу су ме створили прави отац и права мајка. Тако су рекли. Тако сам чуо. Да ли је то истина? Ако можда свештеника за време тог акта и није било, Бог је био. Сигурно је био. Јер ја постојим.

У крви сам рођен. У болу. Јауку. У бесвести видљив и крвав. У забораву. У ужасу мајке која је видела онај крвави траг на мојој глави. Хвата бројаницу и крије се у молитви. На четири године. Тада умире. Такву су је запамтили. Црну, скривену у углу собе. Стару, наборану, у молитви, магловиту, загледану у слику Ченстоховске Богородице. Која се моли за моје здравље. Због мене је пребирала црна зрнца бројанице.

Са пет година сам пробао крв. Пао је пуцањ. Убио сам брата. Због играчке, коју сам дечјим, немирним и похлепним рукама ухватио. Паде пуцањ. Срце препуче. И запече ме савест. Из очеве, шумарске пушке убих свог малог брата. Мог малог брата! Боже!

Да ли је мој отац помислио на њу, када је једанаест година касније падао погођен немачким мецима у Пјашњици? Да ли је мислио о напуњеној пушци, коју је после лова, у салону, оставио на столу, а сам поносно отишао да черечи дивљу свињу? Да ли је мислио на мене? Да ли је помислио на несвесног убицу? Да ли је мислио на своју жену, што се у вејровском затвору распитује за њега код немачког стражара?

Да ли је мислио, када је са осталима лежао у крвавој јами? Да ли су му на очи, отворене од ужаса сипали песак? А можда није био ужаснут? Можда је био миран. Радознао, шта то тамо, горе, у модрини, над тим ногама вреба?

Ја се сећам. Свега се сећам. Био сам тада тамо са мамом. Пред затвором. Вејровским затвором. У униформи на дугмад, украшеном пољским орловима са круном. Млади јунак. Млади глупан. Стајао сам тамо пред Господом. Тако мален, пред његовим погледом. Престрашен. У страху. Тада је Господ био он. Онај немачки стражар, који је имао право да ме ошамари.

– Ду полнише швајне! – зарика. – Вег, вег.

Тада је то било његово право. Мој је био само бол. Мој је био ужас. Мој је био гнев. Огроман гнев. Огроман страх. Моја је била крв, која је текла по уснама сузним трагом. Мамине су биле сузе, немоћ и кришом прошапутана молитва.

Сећам се оних гласних пуцњева, које смо чули док смо се враћали путем кући. Сећам се мог страха и необично смиреног маминог шапутања, „и упокоји га Господе, упокоји га Господе”. Она је чула, осећала, видела? Она је знала. Она је добро знала. Она је пре сазнала. Прочитала је из очију стражара у вејхеровском затвору?

– Тата неће доћи кући – рекла је мојој сестри, која је ишла за нама кући. – Неће се вратити… Крв је бризнула. Његову крв је упила шума. Његова шума. Вољена шума.

Њих две су клекле једна поред друге у сузама и целу ноћ се молиле уз круницу. Болна молитва уз бденије. Крвави зној у пјашњичком Врту Гетсеманском, који тече по очевом челу, крв која прска, на пјашњицкој Голготи из његовог, оловом пробијеног бока. Из његовог крика, из његовог бола, из његовог последњег, савест разарајућег, сећања на пушку, коју је у дневној  соби тада оставио, а сам је са поносом ишао да черечи дивљу свињу.

***

Сви су потписивали. Листу су потписивали. Крваву листу. Трећу. Сви ти Шорнаци, Витброти, Блокови, Шомбурзи, Першони, Уистарбуевски, Куенкуели, Рути, Ратнали, Шајби, Мјоткови, Сорни… Имали су право. Милостиво су им дали то право. Право јачег. Право на ту капљицу германске крви која плива у њиховим венама. У венама свих оних староседелаца на тој земљи. Морала је да буде тамо. Право на немачку, холандску, фризијску, шведску крв. Тече. Крв која је још давно упијала та земља. Крв која није хтела, није могла да говори на немачком, није хтела ни могла да живи.

Милостиво су им подарили право загађено словенском крвљу. Само су за смрт били способни. Смрти дорасли. Жртви, коју je требалo да положе на крвавом олтару рата. Идући у рат заједно са Швабама, Вестфалцима, Баварцима, Аустријанцима, Прусима…

И мама је као и остали потписала. И срце јој је крварило. Породица је молила. Породица је преклињала. Породица је хтела. Породица је захтевала.

Једина из наше фамилије туђом крвљу си обележена. Потпиши! Имаш децу. Добићеш тачкице. Одвешће те. Штутхоф!

Црним мастилом на папиру, коме је било предодређено, да га облије моја крв на истоку, потписала је мама. Нисам био пунолетан. Морао сам да идем путем који ми је наменила мама. Моја мама. Моја добра мама. Моја мудра мама. Моја, у том тренутку, презрена мама.

***

Нашла ме је бабушка. Моја стаљинградска бабушка. Вољена руска мамица. Али ме је спасла мама. Реч. Мама – реч, коју сам шапутао у грозници. Бабушка ме је истргла смрти. Сакрила ме под својим крилом.

Није дозволио да ме убију мој стари, наборани, погрбљени и препун доброте, анђео. Није дозволио да ме убију нити црни, ни црвени, који су, сад једни, сад други, долазили. Јели, пили, тукли, играли карте, плесали. Своју рођену ћерку им је дао. Рођеног сина им је дао. Мене није. Добро ме је сакрио, заштитио. Мој стари анђео.

Када сам снагу зракова пролећног сунца хватао. Када сам плаветнилом неба носталгију за кућом лечио, ухватише ме. Заробише. Хтедоше да стрељају. Бабушка није дала. Спасила ме. Ћерку је дала. Сина је дала. Мене није дала! Где је сада моја вољена бабушка? Да ли је имао ко да те сахрани? Да ли је имао ко да ти крст постави? Да ли је имао ко за тебе молитву да прошапуће?

Гоњен без хлеба. Гоњен без воде. Ноћ, дан и ноћ. У праскозорје су ме угледале очи сина краља Давида.

Прво ме је тукао до крви, па је он, мој Господар, запитао:

– Скуда ти?

– Пољска, Поморје, Даржлубје.

– Из Пуцка си?

– Да.

– А знајеш Вејрово? Ваше свето место знајеш?

– Знам…

Засмејао се.

– Ваше свето место. Свето место грешних људи, што код Немца и Јевреја нису хтели да купују. Мој град. Био је то мој град.

Осетих да има наде. Ћушну ме по глави.

– Сада сам ја ту где сам, а ти… Ти имаш среће! Можда смо се некада срели, а можда и нисмо. Не сећам се да је твоја породица стигла да ми уради нешто лоше. Није стигла… Прилично сам брзо отишао. Не знаш, сине, колико ти имаш среће! Ја сам прилично брзо отишао.

Смејући се, ћушкао ме је по глави.

– Давај. Иди. Нахраните га!

Још чујем онај његов смех. Осећам укус тог хлеба.

***

Ишао сам. Ишао и крварио. Преко Висле сам ишао, преко Одре сам ишао. Напред. Са црвеним друговима.

Дан трећи. Пијан. Пијемо. Са братанцем. Ветерани светског рата. Оног другог. За наше очеве другог. За нас првог. Великог. Највећег. Ветерани, што се хвале својим ратним стазама. Пијемо. За оне што са нама не могу да попију.

– Монте Касино – засука рукаве кошуље. – Ево, види. То је од брата. Тако ми се чини… Осећам. Знам. Од брата, за успомену. До смрти ћу то имати за успомену. Само то ми је од њега остало… Рана. Моја рана задата братовом руком. Био је тамо. Он је тамо био. Знаш? Ја, на том брду. Ја у оним рушевинама сакривен. Притајен. Остао је тамо! Заувек. Знаш? Убио сам брата! Брата сам убио. Разумеш? Млађег сам убио. Пет минута. Млађег. Осећао сам то. Тада сам то осетио. У том тренутку. Опалио сам и осетио. Ми увек осећамо. Ми близанци, ми исти, ми једнаки – осећамо. Мој метак га је погодио. Мој. Из ове руке… Разумеш то? Разумеш! Схвати! На несрећу, кажем ти, схвати! Ништа ти не разумеш. Монте Касино. Касино. Црвене булке на Монте Касину… Сипај, сипај. Сипај црвено вино. Не, сипај ракију, ракију. Jавол?! Тако је!

– Разумем… разумем… разумем… Сећам се. Добро се сећам. Имао сам тада пет година. Лица се не сећам. Сећам се хица. Имао сам три године. Три! Сећам се кукњаве. Кукњаве. Суза. Молитви. Доктора. Не плачи мама, не плачи, не плачи тата, сестро, не плачи… живи мали брате… живи. Сипај! Не плачи.

– Сипај, брате, сипај. Шта нам је остало, сипај, сипај… Касино. Монте Касино. Црвене булке. Црвена братска крв. Схвати! Схвати бар мало!

Схватио сам.

***

Гутљај из флаше. Хитац. Пуцањ. Боже свети! Мајко Божија! Сакрити се! Притајити! Нестати! Бежати! Где? Свуда смрт. Шмугнути! Што даље, брзо. Што даље од смрти. Са свих страна смрт. Са свих страна оштар мирис. Мирис смрти. Мој Боже! Исусе! Мајко! Грмљавина. Муња. Прашина. Грмљавина. Крик. Бука. Мирис смрти. Који штипа очи. Још мало. Бело је. Вечити мир ми дај Господе. Вечити мир дај ми Господе. Дај ми Господе. Амин, дај ми Господе. Међу тим рушевинама ме сахрани Господе. Дај ми починак. Дај ми Господе. Дај да живим, Господе. Да живим! Урааааа!

– Давај! Ураааа!

Очи детета.

– Нихт шисен! Хитлер капут!

Стајао сам преко пута. Мален. Тако мален. Дечачић. Хитлерово дете. Крви. Хоћу крви. Kaput! Kaput! Kaput! Њега нема. Није ни било. Није било оног малог Берлинца. Нема оног сина и његове немачке маме, што га је уместо да се прекрсти светим крстим, научила да хајлује. Нема оног сина и његове немачке маме, која му је уместо Речи Божије Мајн камф читала. Хитлер капут! Нихт шисен! Његове очи. Видим његове очи. У њима је његов страх. Мој страх. Осећам га. Он није био мали Берлинац! Није био дете. Био је штене. Швапско штене. Крви. Хоћу крви. Хоћу да живим. Капут! Капут! Капут, штене једно! За малог брата, што си га мојом руком убио. За тату, што га је твој отац убио. За маму, што је листу потписала. За сестру, што је код Немца морала да служи.

– Нихт шисен, нихт шисен…

Тада су ме разапели на крст први пут. Дали крст. Смеђи крст. Смеђи као берлинска прашина, који је сахранио мог малог Берлинца. Држим га у фиоци. Сакривен. Нека обележава мој земаљски пут.

***

Гвоздени крст је добио брат мужа моје сестре. Крст друге класе. Ајзернес кројц II класе је добио. За храброст. За ране. За борбу. Подофицир. Добровољац!

Погледајте. Браниоци. Његов брат је тридесет девете бранио Хел. Септембарски јунак. Он у четврдесет петој. Исто је слушао наредбе. У истим су бункерима седели. Исто су пуцали. Исто су се бојали. Први у тридесет деветој, други у четрдесет петој. Седела су браћа са истим презименима завршеним сарматским -ски. Од истог оца, исте мајке, са исте земље, од исте крви, истог језика. Двојица браће. Браћа, која су се руковала, али нису разговарала. Никада нису разговарали. До смрти. Ћутали су. Нису се гледали у очи. Један наш, други њихов. Који је наш? Који је њихов? Да ли је то важно?

И крстове имају исте. Мермерне. Један код нас стоји, други тамо – код њих. Још увек смо ми, а да ли су још увек они? Ко су ти ми? Ко су ти они?

***

– Имао си ти среће, брате, имао си среће. Ниси се дао. Ниси се дао смрти. Нити оној под Стаљинградом, нити у Берлину, нити у оној шуми код Олштина. Имао си мој брате, среће.

Сада тако говориш. Тада, за живота, ниси тако причала. Говорила си ми у сну. Смејала се. Лепа сестро моја. Једина. Тада ми ниси тако говорила. О томе ми ниси говорила. Ја нисам говорио. Она није говорила. Нико није говорио. Само се шапат чуо. О чему се причало. Она је знала. Ја сам знао. Сви су знали. Имала је ратно дете на савести. Копиле. Црнооко копиле. Четрдесет и пето годиште. Неко би помислио – лоше годиште. Добила га је са таквим као што сам ја. Добила га? Дао јој га је на силу. Ја сам ишао са таквима. Са јакима међу ногама. Раме уз раме. На Немца смо ишли. Тавариши. Другови. За оца, за мајку, за сестру. Ураааа, на Немца. Сестра са копиланом остаде поред нашег пута. Сестра, сестричина, комшиница. Ја сам то видео. Видео сам то. Све сам то видео. Ратно право.

– Боже! Дај му вечити починак – шаптале су њене усне. – Не роди се, не роди се… Шта ћеш на свет? Свет ће ти бити лош. Врати се одакле си дошао. Враћај се Богу. Узми га Боже. Узми га. Бог узе. Да, да.

У туђој крви си постао, у домаћој крви си рођен, од људске крви рођен. Чија крв у њему тече? Моја. Наша? Туђа? Људска? Божија?

Хтео је да живи. Требао је да живи. Морао је да живи. Живео. Живи. са Богом живи. Био је мамино чедо. Сестрина чедо. Оног другог, од правог, доброг оца, убише у Гдињи. Седамдесете су га убили. Сахранили. Брзо. Као да га није ни било. Трећи, најмлађи је емигрирао. Емигрирао тамо одакле је дошла фамилија његове баке. Стара прича. Стари људи. Одавно гумицом времена избрисани из сећања. Холандски прадеда и прабаба. Живи на земљи својих предака. Она је жива. Још увек је жива? А можда је у тој нашој, некада светој земљи сахрањена?

Њен првенац, туђом крвљу затрован, живи. Мамино чедо живи. Ујкина вредница. Старога ујке драги сестрић. Син кога грешни отац направи. Из греха си настао. Без греха живиш. Оче духовни. Сестрићу мој размољени. Оче мој. Моли се са нама. Разгреши ме.

Сипај, сине, сипај. Духовни оче, сипај у мене милост утехе. Молитва ће савест да уљуљка. За моју бабушку изговори Оче наш, за деду у Пјашњици молитву изговори, за братанца из Монте Касина Молитву за упокојене. А за мене неку литанију… Чедо моје.

***

Пију. Мој блиски рођак са мамине стране је такође пио. Само једном. Узеше га. Најпре на обуку. Убацише га у воз. Одвезоше у далеки свет. Далеко, далеко. Одвезли у Француску. Тамо се досађивао. Кромпирићима се гађао. Ножем требио. Био је мали, па га узеше у морнаре. На брод. На Канал Ла Манш. Имао је среће. Стално је имао среће. Где год би био, имао је среће. Капетанов посилни.

– Био је добар човек – присећао се рођак. – Добар. Знали смо већ да се ништа не говори, да је крај близу. За такве приче би било по кратком поступку. Или конопац око врата. Да, а он ми каже: Ти Полховски имаш још годишњи. Иди код маме, тате. Врати се кући. Ускоро ће крај рата, схваташ, а он ми каже: иди кући. Наредба. Идем. Тата не може да верује. Мама не може да верује. Син код куће. Каква радост. Добро ухрањен. Прави мушкарац. Добро су те тамо хранили, зар не? Код кајзера су такође добро на бродовима хранили. Прође недеља. Син хоће да се враћа назад. Да се враћа у такво време? У рат? Због чега? Притаји се негде. Сакриј. Сачекај. Причекај. Франц се већ две године крије од војске. Повремено га преоблаче у жену. Једном га је чак и проводаџија тражио. Откуд за време рата да се жени? Ту су свуда наши. Чак су и Немци овде наши. Знаш их. Рус ће ускоро да дође. За месец, два, три, четири. Бефел ист бефел. Схваташ? Наредба. Враћам се назад мом капетану. Идем возом. Са Немцима из Пруске. Пуно их, пуно. Престрашених. Осиромашених. Црних од прашине. Изуједаних вашима. Свуда их је мноштво. Воз их је препун. Те деце. Боже мој. Још данас ми је то пред очима. Мртву децу су из воза избацивали. Капетан не верује. Јеси ли полудео? Пита. Шта причаш? Не лупетај! Наређујем. Бефел ист бефел. Пијем, дали ми да пијем. Капетан улази у официрску кантину. И крај. Официри устају. Мирно! Капетан ми даје знак главом.

– Сипај – каже – и себи.

Пијемо. То је невероватно. Официри плачу. Као деца. Мала деца. Сирочићи великог Рајха. Трећег Рајха. Сузе им теку у потоцима. И мени. Да, и мени. Било ми је лоше? На том броду је било добро. Био је то добар човек. Тај капетан, заиста добар човек. После тога смо ишли. По степеницама. По реду. Са врећама. Са свих бродова који су се спасли. У луци. Пуно нас. Пуно наших. Пуно са Поморја. Много њих је питало. Име? Презиме? Одакле? Гледали у списак. Добровољно си у немачкој војсци? На силу? Рекли да се подигне рука. Прегледали голог. Тражили знак, есесовски ђавољи знак. Хоћеш у војску? Пољску? Питали. Да, хоћу. Хоћеш кући? Година није прошла. Да, хоћу. Кући. Тата не верује, мама не верује. Брат зачуђен. Зашто ти будало не остаде на западу? Пита. А где ће ми бити боље? Где? Што нисам остао? Сада бих био пензионер. Пензионер, да ме Бог види. Као мој колега из предратне школе. Звао се Штефан. Био је овде прошле године. Само се са њим тешко разговара. Заборавио језик. Заборавио.

***

Пошао сам за шумара у околину Олштина. Тата шумар, зар не? Запиташе. Шумар. Знаш шта је дивља свиња? Шалили се. Знам. Умеш да га погодиш? Да. Хајде, јуначе. Харашо. Знаш ко је непријатељ? На фронту сам знао.

У шуму су различити људи долазили. Ко је наш? Ко није наш? Ко је непријатељ? Ко пријатељ? Ко је онај добар? Ко је лош? Власт зна. Нова власт све добро зна. Ако не знаш, њени пријатељи ће ти рећи.

У шуми код Олштина су ме разапели на крст други пут. Због свога. Због његове крви. Можда због крви мог рођака са очеве стране. Из вилњуског краја. Можда? Тада нико није питао за презиме. У тој шуми нико није утврђивао сродство. Већ је пуцао. За оне ране су ме разапели. За ране, које ми је задао онај младић из Домовинске армије. За оног бандита што је наше убијао. За непријатеља. За пријатеља господске Пољске. Тако су говорили.

Покушао је, али није стигао да ме одведе са собом. Тај мој рођак. Остао је да лежи. У шуми. Тамо је његов гроб. Можда негде другде. Можда су га однели? Кречом засули. Однели да се заборави.

Шта ће ми шума? Шта ће ми дивља свиња? Шта ће ми банде? Код маме. У мамин крај. Пристадоше. Нису могли да одбију. Добро су знали да је мој пут означен крстовима.

Мама, мама, што си ти тада потписала? Где је наша кућа? Где је наше место? Сестра. Имала је среће. Она је имала среће. Њен муж је имао среће. Извукли се. Пребацили се са једног места на друго. Мама са њима. Изградише се. Тешко им је ишло, али се изградише. Сакупљали гљиве. Живели. Живели и нема их. Ни зета, ни сестрице. Остаде само онај њихов син.

А ја где? Где је моја кућа? Где је моје место? У шуми. У шуми међу својима.

***

Моја жена. Прва жена. Једина. Из друге групе. Све су јој узели. Све. Земљу. Кућу. Стоку. Узеше за оца, што погибе од руског метка. Узеше за брата, што побеже Немцима. Узеше као и Немцима. Швабама, есесовцима. Као што је и ред. Узеше суседи. Они исти што су код њих радили. Праведно. Нису само њима узели. Више је било таквих. Немаца, шваба, фрицова. Убицâ из Пјашњице. Комшијâ.

Пребрзо је отишла. Побегла. Умрла. Нема је. Била је као трептај ока. Као привиђење. Дивна. Насмејана. У болу и другом стању је умрла. Чак ни у сновима не долази.

Нема шуме. Нема. Живи у успоменама. Ту је бродоградилиште. Било. Бродови. Нема села. Град је ту. Стан. Једна соба. Друштво. Стари ратници. За слободу, за боље, за правду, за народну власт. Ту су могућности. Сталне могућности. Нема шуме. Има печурака. У туршији. Апетит. Апетит за више.

Ту је крст. Трећи крст. За рад. За бродове. Школе су ту. Биле су школе. Ту су академије. Биле су академије. Ту су медаље. Ту су, леже, негде ћушнуте. Цвеће. Било је цвеће. Поздрави су ти. Били су поздрави. Ту су дипломе. Биле су дипломе. Били, било. Све је било. Поштовање је било. Више не часте. Оне што су дошли са истока, не часте. Рођака да. Њега са Монте Касина часте. Да. Сада је његово време. Време поштовања. Прича о маковима. О крстовима говори. Само своје ране не показује. О, брате, што си био млађи од мене пет минута, ћути. Схвати! Разумеју његов бол. Сипај, брате, сипај.

***

Дуго живим. Предуго. Живим двоструким животом. Живим својим животом. Не својим. Живим животом малог брата. Ја му нисам дао да живи. Живим за њега. У крви сам био рођен. У крви окупан. У крви сам добио апетит. Несвесно. У крви ћу умрети?

Не заборавите да ми скинете ону капицу! Крваву капицу, са којом сам рођен. Са главе. Не заборавите. Са главе. Старим обичајем предака га уништите. Не заборавите. Јер то може да изазове рат. Да то изазове рат у двадесет првом веку? Хоћете да буде тако? Хоћете. Узећу више вас са собом. Браћо. Као што сам узео мог малог брата. Као што сам узео рођака са татине стране. И онога из вилњуског краја. Као што сам узео са собом оног Берлинца. Рођака из манастира Монте Касино. Као што сам узео сестрића 70. године у Гдињи. Као што сам узео моју драгу жену, моју вољену жену у другом стању. И бабушку сам узео. Мог умрлог стаљинградског анђела. И тату у Пјашничкој шуми. И моју маму, што је потписала листу. У кревету, узех је са собом у сну.

Изазваће то рат. Велики рат. Трећи. Светски. Космички. Међузвездани. Компјутерски. Интернетски. Видео сам то у телевизору. Доћи ће. Крвави. Хоћете крви? Нећете. Хоћете. Из дана у дан је кушате. Тражите је у телевизорима. Трагате за њом у својим интернетима. Јер тај свет не може без крви. Нема живота без крви. Наше крви.

Не заборавите да ми одсечете главу. Капицу спалите. Пепео са крвљу измешајте.

Ne starnë ùżëwôją kùszków (an. cookies). Przezérając je bez zjinaczi ùstôwù przezérnika dôwôsz zgòdã do jich spamiãtëwaniô.