Dżon Hallerczik…

Z leżnoscë 100. roczëznë Zaslëbinów Pòlsczi z mòrzã przedstôwiajã dzél 1. kòmiksu Dziwne przygody „Dżona Hallerczyka” na wojnie. Jegò aùtorã je Kamil Mackiewicz, jaczi narisowôl m.jin. kòmiks Przygody Szalonego Grzesia. Kòmiks bél dóny do smarë w pismionie „Straż nad Wisłą” (Organ Związku Hallerczyków, z. I, rok III, 1922 r.). Chca bë sã wiedzec, jaczé nen Dżon miôl pózni przigòdë, chòcbë, czë bél 10 gromicznika w Pùckù, równak „Straż” nie bëla dali wëdôwónô.
Jinszé numrë „Straży” nalézeta na starnach Kujawsko-Pomorskiej Biblioteki Cyfrowej.

Ò kòmiksach, w chtërnëch móże nalezc jaczé kaszëbskò-pòmòrsczé wątczi pisôl je TUWÒ.

“Naju krëwia” pò serbskù

Latos Gwiôzdór przëniós mie pòd dankã bëlny darënk: dolmaczënk mòjégò òpòwiôdaniô Naju krëwia. Wiôldżé Bóg zaplac Duszanowi Pazdzersczémù!

Руман Джижџун

Наша крв

превео с кашупског

Душан-Владислав Пажђерски

 Хоћете још крви? Хоћете. Да. Кажете – не. Да, кажете, а повраћате. Падате у несвест. Крвавицу нећете да узмете у уста, али крв хоћете. Да, да. Нема шта да се прича, не треба се стидети, животиња коју тражите по програмима за крвавицу. Тражите је на вашим интернетима. Али само да буде што даље од вас, што даље. Ипак нећете да осетите њен мирис.

Ја волим крв. Пуштали су ми крв. Пробао сам крв. Чуо сам крв. Несвесно и свесно. Да бих могао да живим.

У крвавом, безгрешном и благословеном акту сам створен. Са уздахом, јауком, у том првом жудном болу су ме створили прави отац и права мајка. Тако су рекли. Тако сам чуо. Да ли је то истина? Ако можда свештеника за време тог акта и није било, Бог је био. Сигурно је био. Јер ја постојим.

У крви сам рођен. У болу. Јауку. У бесвести видљив и крвав. У забораву. У ужасу мајке која је видела онај крвави траг на мојој глави. Хвата бројаницу и крије се у молитви. На четири године. Тада умире. Такву су је запамтили. Црну, скривену у углу собе. Стару, наборану, у молитви, магловиту, загледану у слику Ченстоховске Богородице. Која се моли за моје здравље. Због мене је пребирала црна зрнца бројанице.

Са пет година сам пробао крв. Пао је пуцањ. Убио сам брата. Због играчке, коју сам дечјим, немирним и похлепним рукама ухватио. Паде пуцањ. Срце препуче. И запече ме савест. Из очеве, шумарске пушке убих свог малог брата. Мог малог брата! Боже!

Да ли је мој отац помислио на њу, када је једанаест година касније падао погођен немачким мецима у Пјашњици? Да ли је мислио о напуњеној пушци, коју је после лова, у салону, оставио на столу, а сам поносно отишао да черечи дивљу свињу? Да ли је мислио на мене? Да ли је помислио на несвесног убицу? Да ли је мислио на своју жену, што се у вејровском затвору распитује за њега код немачког стражара?

Да ли је мислио, када је са осталима лежао у крвавој јами? Да ли су му на очи, отворене од ужаса сипали песак? А можда није био ужаснут? Можда је био миран. Радознао, шта то тамо, горе, у модрини, над тим ногама вреба?

Ја се сећам. Свега се сећам. Био сам тада тамо са мамом. Пред затвором. Вејровским затвором. У униформи на дугмад, украшеном пољским орловима са круном. Млади јунак. Млади глупан. Стајао сам тамо пред Господом. Тако мален, пред његовим погледом. Престрашен. У страху. Тада је Господ био он. Онај немачки стражар, који је имао право да ме ошамари.

– Ду полнише швајне! – зарика. – Вег, вег.

Тада је то било његово право. Мој је био само бол. Мој је био ужас. Мој је био гнев. Огроман гнев. Огроман страх. Моја је била крв, која је текла по уснама сузним трагом. Мамине су биле сузе, немоћ и кришом прошапутана молитва.

Сећам се оних гласних пуцњева, које смо чули док смо се враћали путем кући. Сећам се мог страха и необично смиреног маминог шапутања, „и упокоји га Господе, упокоји га Господе”. Она је чула, осећала, видела? Она је знала. Она је добро знала. Она је пре сазнала. Прочитала је из очију стражара у вејхеровском затвору?

– Тата неће доћи кући – рекла је мојој сестри, која је ишла за нама кући. – Неће се вратити… Крв је бризнула. Његову крв је упила шума. Његова шума. Вољена шума.

Њих две су клекле једна поред друге у сузама и целу ноћ се молиле уз круницу. Болна молитва уз бденије. Крвави зној у пјашњичком Врту Гетсеманском, који тече по очевом челу, крв која прска, на пјашњицкој Голготи из његовог, оловом пробијеног бока. Из његовог крика, из његовог бола, из његовог последњег, савест разарајућег, сећања на пушку, коју је у дневној  соби тада оставио, а сам је са поносом ишао да черечи дивљу свињу.

Continue reading ““Naju krëwia” pò serbskù”

Himn żëwòta Kaszëbë

Dzysô, 19 gòdnika, je roczëzna ùrodzeniô Tónë Ôbrama. Z ti leżnoscë dôwajã do wiédzë czekawinka ò najim Kaszëbsczim Królu, jakô jem nalôz w artiklu Pawła Szefczi Tematyka bajkowa w pieśniach kaszubskich (komunikat)*:

Ad. 1. Pieśni bajkowe**
Do nich zaliczam następujące pieśni. Cytuję z pamięci:
– Mia baba,
– Bëlë sobie dwa krôsnita,
– Sadła osa kôle nosa,
– Na dolinie biôły kamień,
– Nótë kaszëbsci..

(…) Ostatnia z przytoczonych tu pieśni wymagała dobrze wykształconej pamięci, by ją zaśpiewać we właściwej kolejności z dobrem właściwych części słów jej treść.
Pieśń ta, to marzenie Kaszuby, to wyrażenie swych pragnień – do czego zmierza, dąży, co chciał by posiadać, czego mu brak. Jest to lapidarnie ujęty w formę bajkową Hymn żywota kaszuby.[1] Kaszuba tu wypowiada się, że:
a/ chciałby mieć własną stolicę, no i chatę,
b/ chciałby posiadać tytuł szlachecki,
c/ na uzyskanie tegoż brak mu pieniędzy / pruscich półtrojôków, ptôków, narzędzi i wołów /,
d/ chciałby mieć całe, ale ledwo mu starcza na pół i jedno lózny kôło wozny. 

Na lapidarnie ujętej treści hymnu życiowego kaszubów władze niemieckie się nie poznały i pozwoliły na jego rozpowszechnianie. Przywódca ludu kaszubskiego, Antoni Abraham, na wiecu w sali Pawła Miotka w Luzinie w 1918 r. tak powiedział o tej pieśni:

“W tij piesni je dokładnie pôwiedzóne, do czego më zdążómë:
– żebë miec swôją własną chałpę,
– żebë miec dobëtk ë jinwentôrz,
– żebë miec wszëtkô, co dlô nas nóm przënôlégô, a nié pół,
– żebë fiskus /władza/ do nas przëchôdôł prostémë drogamë a niéj krętymi /krzewymi/,
– tej bądzemë miele wiele dëtków /prusci półtrojoczi/ w taszi,
Taką drogę më ôbralë, żebë sę pôzbec Pomorénka!”.[2]

 [1] Pieśń tę śpiewał w domu Jana Szefki w Strzebielinie w roku 1917 na wiosnę, ukrywający się przed żandarmami niemieckimi Antoni Abraham.
[2] W roku 1917 w drugie święto Wielkanocy, w karczmie Pawła Miotka w Luzinie, po nieszporach, zebrali się “gburze” parafii luzińskiej. Do nich przemawiał Antoni Abraham. Na zebraniu tym był również mój ojciec – Jan Szefka, który w późniejszych latach często opowiadał o tym wydarzeniu.

* w: Materiały ogólnopolskiej sesji naukowej pt. “Świat bajek, baśni i legend kaszubskich”, część II, Wejherowo 1982, s. 162-164.
**Móm òstawioné òriginalny pisënk Pawła Szefczi.

Kajkò i Kòkòsz zôs są tu!


Minã ju 14 lat òd czas, czedë Kajkò i Kòkòsz, bòhatérowie serie kòmiksów Janusza Christë, pierszi rôz przemówilë pò kaszëbskù – w 2005 rokù wëszed albùm „Na latowiskù” w dolmaczënkù Zbigniewa Jankòwsczégò.

Kò prawie latos (2019), starą Wëdôwiznë EGMONT, wëszed drëdżi, na nają gôdkã przelożony, albùm z przigòdama wòjów z gardu Mirmiła – „Zamach na Milusza”.

Jakno dolmaczéra negò albùmù baro dzãkùjã Dariuszowi Majkòwsczémù za jãzëkòwą a redakcyjną pòmòc kòl ti robòtë.

Zsziwk dô do kùpieniô na starnie WËDÔWIZNË

Żlë jinteresëją Ce kaszëbsczé kòmiksë zazdrzë TUWÒ ë TUWÒ

Jachta we Wielu

Józef Roszman

W niedzelã 4 zélnika bél jem jachôny do Wiela na final Turnéru Lëdowëch Gôdôszów z Kaszëb a Kòcewiô. Latos promòwelë më tã platkã z gôdkama Józefa Roszmana „Jachtë z Plestą”. Je to ju drëdżi brzôd wespólrobòtë Wejrowsczégò Mùzeùm a Dodomù Kùlturë m. H. Derdowsczégò we Wielu – loni wëdônô bëla platka z gôdkama ks. Rómana Skwiercza „Wszëtczim nie dogòdzy”.

Na binie, òkróm gôdôszów, zaprezeńtowelë sã téż: lëdowé karno Kaszuby Zespół Pieśni i Tańca Gminy Karsin ë Fucus z Wejrowa.

Hewò brzôd mòji òdjimkòwi jachtë we Wielu:

Continue reading “Jachta we Wielu”