Czôrny bòcón, kùr wieszczi a mòtile w stëcznikù

Dzëwë dzëwaczné, cëda cëdaczné! Le na Kaszëbach, le kòle naju!

Czôrny bòcón z Błãdowa!„Dobry Wieczór! Kurjer Czerwony”, nr 174, 24 czerwca 1936, s. 2

Kùr-wieszczi z Mechelink!
„Dobry Wieczór! Kurjer Czerwony”, nr 229, 18 sierpnia 1936, s. 2

Stëcznikòwé mòtilczi w Serakòjcach!
„Dobry Wieczór! Kurjer Czerwony”, nr 8, 8 stycznia 1937, s. 1

Ha, ha! Szach-mat „globalno òceplóny” 😉

A tak pò prôwdze prima aprilis bez cali rok le we warszawsczim „Kurjerze Czerwonym”!

Mô chto widzóné?

On: na twarzy ospowaty, czarno zarastał, konstytucyi ciała dosyć mocney i siadłey…

Ona: zęby na przodku górą zbywają, podbrodek cokolwiek konczaty, postać pomierna…

Jo, jo, nié wszëtczé Kaszëbczi a wszëtczi Kaszëbi bëlë aniolama… Hewò scygòwné lëstë z zôczątkù XIX stalata wëdrëkòwóné w „Posener Intelligenz-Blatt”. Dôjta bôczënk na òpisënczi wëzdrzatkù a òbleczënkù!

Gwës ti szukóny nie wëzdrzelë tak fejn, jak ti Kaszëbi z ny pòcztowi kôrtczi (zôcz. XIX sta.):


Ne materialë, a wiele jinszëch, nalézeta na starnie Nôrodny Cyfrowi Biblioteczi PÒLONA.

Kąsk prôwdë prôwdzëwi ò Kaszëbach…

Kòmiks Naga prawda o Kaszubach i ich ziemi, wëszli spòd rãczi Tomasza Meringa, mô bëc zôczątkã całi kòmiksowi serie, co mô òpòwiadac ò dzejach Kaszëbów – kąsk na pòwôżno, kąsk do smiéchù, kąsk historiczno, kąsk bôjkòwò… Kò brëkùjemë… jakbë to rzec… dobrzińcówwëdôwców… jaczi bë bëlë zajiteresowóny… Në, wiéta doch ó co jidze… Tómkòwé dokôzë móże nalezc chòcbë na starnie MERING.PL


Dlô tëch, co nié le òbrôzczi lubią òbzerac, ale téż dlëgszé tekstë czëtac – mój stôri esej ò pòchôdanim pòzwë Kaszëbë:

Co znaczi pòzwa Kaszëbë (Kaszëbi), më Kaszëbi, mómë dôwno zabëté… në chòba że dómë wiarã jednémù chlopòwi z Wiôldżi Wsë, co zapisôl ks. Bernat Zëchta w Słowniku gwar kaszubskich na tle kultury ludowej (t. II, s. 144):

(…) pewien stary Kaszuba tak mi tłumaczył jej pochodzenie: Kaszuba stoi twardo przy swej wierze i mowie, a nawet, jeśli trzeba, każe ubić się (= każ ùbic mie), ale od swego nie odstąpi.

Z negò „ùbicégò” wëszczérzôl sã Florión Cenôwa w Rozmòwie Pòlôcha z Kaszëbą (1850):

Jo, Panie, ë mój òjc, co béł bògati, bò miôł sztërë wòłë ë sztërë kònie, a mieszkôł wiele lat w jedny wsy kaszëbsczi, dze béł przësãżnym, narechòwôł dwòjaczëch: jedny są Grëbi, a drëdżi są Fejn Kaszëbi. Grëbi są ti, co ni mają swòjich przëwilejów ani taczëch łask òd Pana Bòga, jaczé mają Fejn Kaszëbi, chtërny przez swòje mãstwò, co je napisóné w ksãdze Chronikòrum kaszëbsczé, tomie II, zeszëce 30. na stronie 179, a to w te słowa: Nama jich kôżë bic, a wszëtczëch ùbijemë – wieczny sobie zaszczët ù całégò swiata zrobilë. Stąd pòwstało nasze Każebi czëlë Kaszëbi.

Cenôwa sã wëszczérzôl kò wedle niegò:

Kaszëbi je nasze przezwëstkò, chtëré pòlsczi kanonik Bògùchwôł w Pòznaniu dlô nas wëmëslëł, ale Słowińcë je nasza starodôwnô, prôwdzëwô nazwa, jak më sã sami jesz pò dzys dzéń nazywómë.

Nen Bògùchwôł – kronikôrz z XIII stolata, wierã jakno pierszi, próbòwôl wëdolmaczëc znaczenié pòzwë Kaszëbi. Równak „nie kôzôl” najim przódkòm ani se ani swòjëch wrogów bic, le mielë òni kasać huby, to je swòje szëroczé ruchna w gùbë ùkladac.
Pòstãpny pòlsczi kronikôrz Jón Dlugòsz mést przepisôl no wiadlo òd negò pierszégò, a tak bez wiela stolatów ùczali (chòcbë Tomôsz Kantzow a Aleksãder Hilferding) no pòwtôrzelë. Kò pisôl tak jesz Aleksander Brückner w Słowniku Etymologicznym języka polskiego (1927):

Kaszuba, kaszubski, kaszubszczyzna, nazwa ostatka Słowian pomorskich, niegdyś Notecią od Polan przedzielonych, pochodząca z 13. wieku; nazwa od ubioru – por. Kabatkowie (chociaż to znacznie późniejsza nazwa), – od szuby (p.), z przedrostkiem ka-, o którym p. pod kacap.

Nen przërostk ka- òznôczôl cos wiôldżégò, zgrëbialégò, tej Ka-szuba to je czlowiek, jaczi nosy wiôlgą szubã „wielki kożuch”. No ka- nie bëlo nick dobrégò, le prawie procëm –nacéchòwóné bëlo wëszczérgã.
Wiôlgą lëteracką mòc mô na „kòżuchòwô” etimòlogiô, kò mómë w naju rodny pismieniznie czile legeńdów, dze w niebie, kòl stwòrzenim swiata, jeden rozgòrzony chlop riknąl do Stwórcë: A ka szuba!? – Dze szuba!
Czej më jesmë kòl òbleczënków najich przódków, tej wôrt je téż nadczidnąc, że nié le òd „szubë” czë téż „hùbë” pòwstalo naju miono. Kò Wiktór Czejewsczi wëwòdzyl naju miono òd kòzy szubë, a Franz Tetzner òd lëtewsczégò slowa kuzas, co znaczi kaftón.
Nen Tetzner, XIX-stolatny niemiecczi etnografa kòmbinowôl z rozmajitima jãzëkama, jaczima gôdô sã na wschòdze, kò pisôl ò lëtëwsczim slowie kuzabas – tuta z òlszëwi kòrë do zbéraniô jagòdów, wëtrëp a westrzédny dzél żarnów; malorusczim kozub – wiôlgô czipa; pòlsczich kazub, kozub, kazubek, kadłubek – czipa z łëka abò kòrë.

19 strëmiannika 1238 rokù…
malënk: Tomasz Meringa

Kò móże pò prôwdze naju pòzwa je z cëzy mòwë wzãtô? Szëmón Matuszôk sparlączil lacyńsczé slowò casa to je pò pòlskù „kasza” z niemiecczim hube – chëcz kòlonistë, co mialo dac kaszhuba. Z ną „kaszą” mô naju skòjarzoné W. Hanow, jaczi ùrobil slowò Kassabiten – nibë òd tlëczeniô kaszë, jaką rôd jedlë naju przódkòwie. Nym szlachã szed téż Tadeùsz Hładczi, jaczi w pòwiescë Władca Nawi (2005) pisôl ò Kaszolubach. Bédëjã ną pòwiesc wszëtczim, co lubią fantazy. Czegò tã ni ma? Weles, Rzimianowie, swiãti Graal, skôrb Swiątnicë Szalomóna…
Në, lepi òpasowac, móże pò prôwdze jesmë zadżinionym plemieniã Jizraela (kò Kaszëbë wedle F. Cenôwë a Alozégò Bùdzysza to Swiãtô Zemiô), czë pòtómkama lëdów Gušanin czë Hašjabin, co są zapisóny w pismiónach al-Masudi’ego. A móże, jak piszą Max Vasmer ë Heinrich Kunstmann wzãlë më pòzwã òd Kasopajów, jaczi mieszkelë w Epirze, a pòtemù wëcygnãlë nad Bôlt?
Za czim szëkac tak dalek, kò Kaszëbi to Kiszybi czë téż Kiszubi to je Kizyni-Luticë (Chiżanie) ò czim pisôl Adóm Naruszewicz, a Samùel Linde dodôwôl: Kizyni + Hube, to je z niemiecczégò sztëk gruńtu, co dôwô Kiszubów.
Abò téż jesmë pòtómkama plemieniô Ùbi, ò czim w XIX stolatim pisôl ks. Jón Guszkiewicz w ksążce Słowo o praojcach (1875). Hewò wôrt sztëczk z jegò dokôzu zacytowac:

Głośny jest w dziejach naszych Jaksa „pan serbski” herbu Gryf, którego przodkowie panowali „w Serbii”, a ich potomni „w Kaszubach”. (…)
To pewna; że wyraz „kaśni” oznacza „dawni”: więc nasi lebscy „Kasz-Ubi” są dawni Ubi, i niezawodnie Serbi:
Bo równoczesna wśród ludu i pisma znana piosneczka o Ludgardzie nieszczęsnej Przemysława „pogrobowca” żonie powiada: że żałośliwa dumała o rodzie swym syrbskim; a dzieje rzeczą, iże jej rodzic był Mikołaj Barwinowicz książę kaszubsko słópski.

Tak tej jesmë më z Serbama (Ser-Ùbama) krótkò kréwny, kò më a òni z Ùbów jesmë.
Czekawą teòriã na pòchôdanié naju pòzwë zaprezentowôl Léón Stoltmann, jaczi w ksążce Tajemnice Wenedów, Circipanów i Kaszubów. Orientalny rodowód nazwy Kas(z)ub (2010) ùdokôzniwô, że slowò ‘Kaszub’ wëszlo òd arabsczégò slowa kasub, co òznôczô ‘tegò, co wiele zarôbiô’, czë téż persczégò kasebczlowiek jinteresu’. Teòriô czekawô a wôrtnô rozmëszleniô…
Na kùńc negò etimòlogicznégò przezérkù chcemë jesz na sztócëk wrócëc na Kaszëbë, to je na zemiã dze są snôdczé wòdë, jaczé zaroslé są wësok trawą – no dolmaczenié dôl nama ks. Stanisłôw Kùjot, ë wierã dzysdnia wikszosc badérów cziwiô glowama nad tima slowama: „Jo, jo, ten cë mô pewno prôwdã”.

Pëtaniów skòpicą: co bëlo pierszé pòzwa zemi czë lëdu? je to rodné nôzwëskò czë rągadlo? je starożëtné czë dëcht nowé? a co pò prôwdze òznacziwô?

W Dzéń Jednotë Kaszëbów 19 strëmiannika 2020 rokù

Nótë na dzysdniową chërã 2

Dobrô dësza – Aleksandra Majkòwskô, wspòmògła najégò pëlckòwsczégò brifkã a zrëchtowa hewò taczé bëlné malënczi! Na wersjô kąsk apartni sã òd ny rëchlészi, temù òkróm òbrôzków dôwajã jesz rôz całi tekst. Në i dôjta bôczënk na BÔCZËNK!

BÔCZËNK!:

– rzëpiemë a czichómë le w sznëpelnik!
– tobaka, czosnik, miód a zelé nie zabiją kòrunowirusa (!), le sprawią, że lëdzczé cało mdze kąsk mòcniészé!
– mëc to sã wiedno mùszi – nié le w sobòtã!

Kaszëbskò-pòlsczi słowôrzk:

rzëpòt – kaszel; sznëra – katar; bòlëca – szpital; chëra – choroba zakaźna; MÒRNICA – demon w postaci starej kobiety, roznoszący zarazę; larwa – maska; czosnik – czosnek; zelé – zioło; PÒSZËDŁO – choroba zakaźna. Jej uosobieniem jest demon w postaci dziewczyny zmarłej na zakaźną chorobę. Jesienią i zimą wraca na ziemię, by dręczyć ludzi chorobą, na którą zmarła.

Dżon Hallerczik…

Z leżnoscë 100. roczëznë Zaslëbinów Pòlsczi z mòrzã przedstôwiajã dzél 1. kòmiksu Dziwne przygody „Dżona Hallerczyka” na wojnie. Jegò aùtorã je Kamil Mackiewicz, jaczi narisowôl m.jin. kòmiks Przygody Szalonego Grzesia. Kòmiks bél dóny do smarë w pismionie „Straż nad Wisłą” (Organ Związku Hallerczyków, z. I, rok III, 1922 r.). Chca bë sã wiedzec, jaczé nen Dżon miôl pózni przigòdë, chòcbë, czë bél 10 gromicznika w Pùckù, równak „Straż” nie bëla dali wëdôwónô.
Jinszé numrë „Straży” nalézeta na starnach Kujawsko-Pomorskiej Biblioteki Cyfrowej.

Ò kòmiksach, w chtërnëch móże nalezc jaczé kaszëbskò-pòmòrsczé wątczi pisôl je TUWÒ.

“Naju krëwia” pò serbskù

Latos Gwiôzdór przëniós mie pòd dankã bëlny darënk: dolmaczënk mòjégò òpòwiôdaniô Naju krëwia. Wiôldżé Bóg zaplac Duszanowi Pazdzersczémù!

Руман Джижџун

Наша крв

превео с кашупског

Душан-Владислав Пажђерски

 Хоћете још крви? Хоћете. Да. Кажете – не. Да, кажете, а повраћате. Падате у несвест. Крвавицу нећете да узмете у уста, али крв хоћете. Да, да. Нема шта да се прича, не треба се стидети, животиња коју тражите по програмима за крвавицу. Тражите је на вашим интернетима. Али само да буде што даље од вас, што даље. Ипак нећете да осетите њен мирис.

Ја волим крв. Пуштали су ми крв. Пробао сам крв. Чуо сам крв. Несвесно и свесно. Да бих могао да живим.

У крвавом, безгрешном и благословеном акту сам створен. Са уздахом, јауком, у том првом жудном болу су ме створили прави отац и права мајка. Тако су рекли. Тако сам чуо. Да ли је то истина? Ако можда свештеника за време тог акта и није било, Бог је био. Сигурно је био. Јер ја постојим.

У крви сам рођен. У болу. Јауку. У бесвести видљив и крвав. У забораву. У ужасу мајке која је видела онај крвави траг на мојој глави. Хвата бројаницу и крије се у молитви. На четири године. Тада умире. Такву су је запамтили. Црну, скривену у углу собе. Стару, наборану, у молитви, магловиту, загледану у слику Ченстоховске Богородице. Која се моли за моје здравље. Због мене је пребирала црна зрнца бројанице.

Са пет година сам пробао крв. Пао је пуцањ. Убио сам брата. Због играчке, коју сам дечјим, немирним и похлепним рукама ухватио. Паде пуцањ. Срце препуче. И запече ме савест. Из очеве, шумарске пушке убих свог малог брата. Мог малог брата! Боже!

Да ли је мој отац помислио на њу, када је једанаест година касније падао погођен немачким мецима у Пјашњици? Да ли је мислио о напуњеној пушци, коју је после лова, у салону, оставио на столу, а сам поносно отишао да черечи дивљу свињу? Да ли је мислио на мене? Да ли је помислио на несвесног убицу? Да ли је мислио на своју жену, што се у вејровском затвору распитује за њега код немачког стражара?

Да ли је мислио, када је са осталима лежао у крвавој јами? Да ли су му на очи, отворене од ужаса сипали песак? А можда није био ужаснут? Можда је био миран. Радознао, шта то тамо, горе, у модрини, над тим ногама вреба?

Ја се сећам. Свега се сећам. Био сам тада тамо са мамом. Пред затвором. Вејровским затвором. У униформи на дугмад, украшеном пољским орловима са круном. Млади јунак. Млади глупан. Стајао сам тамо пред Господом. Тако мален, пред његовим погледом. Престрашен. У страху. Тада је Господ био он. Онај немачки стражар, који је имао право да ме ошамари.

– Ду полнише швајне! – зарика. – Вег, вег.

Тада је то било његово право. Мој је био само бол. Мој је био ужас. Мој је био гнев. Огроман гнев. Огроман страх. Моја је била крв, која је текла по уснама сузним трагом. Мамине су биле сузе, немоћ и кришом прошапутана молитва.

Сећам се оних гласних пуцњева, које смо чули док смо се враћали путем кући. Сећам се мог страха и необично смиреног маминог шапутања, „и упокоји га Господе, упокоји га Господе”. Она је чула, осећала, видела? Она је знала. Она је добро знала. Она је пре сазнала. Прочитала је из очију стражара у вејхеровском затвору?

– Тата неће доћи кући – рекла је мојој сестри, која је ишла за нама кући. – Неће се вратити… Крв је бризнула. Његову крв је упила шума. Његова шума. Вољена шума.

Њих две су клекле једна поред друге у сузама и целу ноћ се молиле уз круницу. Болна молитва уз бденије. Крвави зној у пјашњичком Врту Гетсеманском, који тече по очевом челу, крв која прска, на пјашњицкој Голготи из његовог, оловом пробијеног бока. Из његовог крика, из његовог бола, из његовог последњег, савест разарајућег, сећања на пушку, коју је у дневној  соби тада оставио, а сам је са поносом ишао да черечи дивљу свињу.

Continue reading ““Naju krëwia” pò serbskù”